Фреквенцијска модулација
Фреквенцијска модулација[1][2] (фреквентна модулација[3][4]) је врста угаоне модулације, при којој се носећа фреквенција мијења пропорционално сигналу корисне информације. Амплитуда носеће фреквенције се држи константном. Уз амплитудну и фазну модулацију, представља једну од три основне врсте модулације.
Ако је сигнал информације аналогни сигнал (глас, музика), носећа фреквенција ће се мијењати континуално у одређеном фреквентном опсегу. Ако је сигнал информације дигитални сигнал, носећа фреквенција може имати двије или више дискретних вриједности. У најједноставнијем облику ФСК (енгл. FSK, Frequency Shift Keying) фреквенција може да се одржава на једној вриједности за дигиталну нулу, а на другој за јединицу.
Фреквентна или фазна модулација?
[уреди | уреди извор]Фреквентна и фазна модулација су врло сличне: није могуће мијењати само фазу без промјене фреквенције, и обрнуто. Разликујемо их само у томе која особина носиоца се директно мијења. Ако се директно мијења фреквенција, а индиректно фаза, говоримо о фреквентној модулацији. Ако се директно мијења фаза, а индиректно фреквенција, говоримо о фазној модулацији.
Примјена
[уреди | уреди извор]Комерцијалне радио-станице у опсегу ултракратких таласа (УКТ) користе фреквентну модулацију. Користи се и за пренос звука у бежичном телевизијском систему, и многе друге жичне и бежичне комуникационе системе.
Предност фреквентне модулације над амплитудном у радио комуникацији је већа отпорност на сметње, а мана шири фреквентни опсег.
Могући облици модулације
[уреди | уреди извор]Размотримо математички израз за синусоидални талас:
v = Vp sin (2πft+θ) или
v = Vp sin (ωt+θ)
гдје је
- v = тренутна вриједност синусоидалног напона
- Vp = вршна вриједност синусоидалног напона
- f = фреквенција (Hz)
- ω = 2πf = угаона брзина
- t = вријеме (s)
- ωt = 2πft = угао у радијанима
- θ = фазни угао
Из овога можемо видјети да постоје три начина модулације, зависно од тога на који начин се мијења носилац. То су амплитудна, фреквентна и фазна модулација.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Принципи телекомуникација, Мирослав Л. Дукић, Академска мисао. . Београд. 2008. pp. 205. ISBN 978-86-7466-326-4.
- ^ Основи телекомуникација: зборник решених проблема, Зорка Д. Стојановић, Мирослав Л. Дукић, Зоран Р. Петровић, Зоран С. Добросављевић, Наука. . Београд. 1995. pp. 313. ISBN 978-86-7225-030-5.
- ^ Основи електронике, Радио-предајници и радио-пријемници, Државни секретаријат за народну одбрану, Београд, (1967). стр. 176.
- ^ Војна енциклопедија, Седми том, 1974, Београд: Војноиздавачки завод. стр. 649.
Литература
[уреди | уреди извор]- Tomasi, Wayne (2001). Electronic Communication Systems, Fundamentals Through Advanced (4th изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-022125-4.
